Проширивање домета мреже 802.11 коришћењем репетиторске технологије је одржив приступ. У ствари, ИЕЕЕ 802.11 протокол експлицитно подржава преношење кроз неколико дефинисаних режима. На пример, бежични дистрибутивни систем (ВДС) омогућава приступној тачки (АП) да не само успостави бежичну везу са другом АП, већ и истовремено пружа услуге уређајима компатибилним са 802.11. Ако пропусни опсег није критичан фактор за одређену апликацију, коришћење 802.11б за проширење домета нуди највећу флексибилност. Међутим, ако клијентски уређаји и двосмерни пренос података деле исти бежични комуникациони канал, расположиви пропусни опсег је ефективно преполовљен.
У практичном смислу, у контексту мреже, бежични репетитор се може-у једноставном, уском смислу-дефинисати као бежични АП.
АП је скраћеница од Аццесс Поинт (Бежични приступни чвор). Служи функцију аналогну чворишту или прекидачу у жичаној мрежи; међутим, то је чвориште опремљено могућностима бежичног преноса сигнала, пружајући централну тачку везе за више бежичних уређаја. „Бежична приступна тачка“ је широк појам који не обухвата само самосталне бежичне приступне тачке, већ служи и као збирни термин за уређаје као што су бежични рутери. Ипак, да би се направила разлика између ове две категорије, уређаји који поседују само основну АП функционалност се обично називају „бежичне приступне тачке“, док се они који укључују могућности рутирања означавају као „бежични рутери“.
Једноставно речено, АП се понаша као продужни кабл, репетитор или појачало унутар бежичне мреже, служећи за повећање јачине сигнала и проширење домета преноса.
